Nije alas. Nije ni pecaroš. Zbog reke je on tu, ne zbog riba.
„Sreća je u malim stvarima“ a kad voliš reku a život ti namesti da vek provedeš u gradu na dve reke, e, to mu onda dođe kao sreća na kvadrat.
Ima splav kućicu na Savi, sve je „u fulu“ (i što se dozvole i što se komfora tiče). Sam ponton je tek petnaestak metara dug ali sasvim dovoljan za: kuhinju, kupatilo i potkrovlje, dnevni boravak sa klima uređajem, dva ležaja za spavanje, letnju kuhinju i ostavu-„predsednički apartman mu nije ravan“, kaže ponosni vlasnik sa osmehom.
Ima ga već dve decenije. Postojala je mala dilema kad je padala odluka da se splav kupi-na kojoj će to reci biti. Savu je, u prvi mah, izbegavao jer je gužva velika (ne misli na šetače, kupače ili brodove, njih je svuda podjednak broj) već na mali razmak između komšija splavara (1,5 metara u praksi izgleda značajno manje). Ćudljivost koju Dunav pokazuje kad krenu poznate beogradske košave, pogotovo u zimskoj sezoni, i kad nemirna reka ponese razno krupno đubre pomogla je da se odluči za predvidljiviju i čistiju Savu. Ona i kad plavi, plavi nekako s merom. I ne misli da je pogrešio.
Mada, ovih dana dok gazi mostić prilazeći svome splavu, umesto vode gleda u glib, glinu i mulj, toliko se reka povukla. I brine. Kolege sa Dunava raportiraju da je situacija i kod njih podjednako tužna. Vodostaj je nezapamćeno nizak, od kako se vrše merenja nije ovakava situacija zabeležena. Mnogo ih je zarobljenih u plićaku. Mada, ne bi trebalo da nas to brine-iako se prepričava kao urbana legenda, priča je, nažalost, sušta istina. Pri dobijanju dozvole za splav restoranskog tipa, čoveku je izdat zvanični dokument koji objekat definiše kao „plovilo za plovljenje u mestu“. Šta će nam onda briga oko nivoa reke?!
Briga ide na drugu stranu, moraju se reke i priobalja očistiti od zarđalih olupina i napuštenih plovila od kojih su neki splavovi ili su to ranije bili a sad ostali samo pontoni. Iako je Odluka o tome i propisana i usvojena, čak i sprovođena, još uvek ima komada koji su odavno zreli za jedno od „groblja brodova“ na desnoj obali Save (od 18.do 20.kilometra) ili na rukavcu na Dunavu. Sasvim mali doprinos komunalne policije čija je glavna preokupacija izdavanje dozvola.
Potrebno je mnogo toga preduzeti kako bi „spuštanje grada na reke“ kao i iskorišćavanje onog što nam je bogomdano imalo smisla i mere. A po smislu i meri smo poznati.
„Kad pomenem da subotom idem na splav, svaki sagovornik odmah promeni izraz lica, intonaciju i stav“. Teška je borba sa predrasudama koje prate splavove u Beogradu. Slaže se i on da je noćni život koji se na njima vodi jedna od najvažnijih turističkih atrakcija grada ali, sukobljena mišljenja na ovu temu su, svakako, osnovana. Može sve i malo drugačije, pogledajte mlade arhitekte koji su se bavili splavovima malo otvorenije, savremenije. Njihovi predlozi izbegavaju uniformisanost i daju ideje za različite događaje na splavovima, postavljanje bioskopa, npr.
Iskusni vlasnik splava kućice potvrđuje da je vrlo bitno da se ne zakloni pogled na drugu stranu obale i naročito na reku.
Jer, najvažnije je upravo da zbog uživanja u reci splavovi u Beogradu i postoje. Ne zbog zbog ljudi, ne zbog riba.
» Komentari